„Od Meča veka do skromnog groba na Islandu: neobična priča Bobija Fišera“

Na jugu Islanda, nedaleko od Selfossa, nalazi se mala crkva Laugardælir. Nema monumentalnog spomenika, velikih natpisa ni turističkog spektakla koji bi nagovestio da se upravo ovde završila jedna od najneobičnijih priča u istoriji svetskog sporta.

Na malom groblju, pod jednostavnim nadgrobnim kamenom, počiva Robert James „Bobby“ Fischer.

Čovek zbog kojeg je nekoliko decenija ranije Reykjavík bio u centru pažnje sveta.

Čovek čiji je šahovski meč prerastao granice sporta.

I čovek kojem je Island, mnogo godina kasnije, postao poslednji dom.

Reykjavík, leto 1972: šah postaje mnogo više od igre

Da bi se razumelo zašto se Fišerova priča i danas tako snažno vezuje za Island, potrebno je vratiti se u 1972. godinu.

Hladni rat je bio na vrhuncu. Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez nadmetali su se u politici, tehnologiji, osvajanju svemira, sportu — i prestižu.

A onda je jedna šahovska tabla u Reykjavíku postala još jedno simbolično bojno polje tog rivalstva.

Sa jedne strane sedeo je Boris Spaski, aktuelni svetski prvak i predstavnik sovjetske šahovske škole koja je godinama dominirala svetom.

Sa druge — Bobi Fišer, ekscentrični američki genije koji je do vrha stigao gotovo opsesivnom posvećenošću šahu.

Njihov duel za titulu svetskog prvaka održan je u Reykjavíku tokom leta 1972. i ubrzo je dobio naziv „Meč veka“.

Odjednom su partije šaha pratili i ljudi koji nikada ranije nisu pomerili figuru na ozbiljnoj tabli. Svaki potez imao je sportsku težinu, ali je javnost u njemu videla i nešto mnogo veće — simbolično nadmetanje dve supersile.

Mali Reykjavík našao se pod reflektorima svetskih medija.

Meč koji gotovo da nije ni počeo

Fišer ni tada nije bio običan izazivač.

Sporio se oko nagradnog fonda, uslova igre, kamera i organizacije. Kasnio je na Island, izgubio prvu partiju, a drugu čak predao bez igre nakon neslaganja oko uslova snimanja.

Izgledalo je da bi događaj koji je privukao pažnju čitavog sveta mogao da se raspadne gotovo pre nego što je počeo.

Ali nije.

Fišer se vratio za tablu.

I počeo da pobeđuje.

Posle 21 partije rezultat je bio 12½ : 8½. Boris Spaski je izgubio titulu, a Bobi Fišer postao 11. svetski šahovski prvak.

Sovjetska dominacija svetskim prvenstvom bila je prekinuta.

A Reykjavík je zauvek dobio mesto u istoriji šaha.

Posle najveće pobede — povlačenje

Očekivalo se da će osvajanje titule biti početak Fišerove dugogodišnje vladavine.

Dogodilo se gotovo suprotno.

Fišer se sve više povlačio iz javnosti i takmičarskog šaha. Kada 1975. nije postignut dogovor o uslovima odbrane titule protiv Anatolija Karpova, ostao je bez svetske krune bez odigranog meča.

Čovek koji je samo tri godine ranije bio jedna od najpoznatijih sportskih ličnosti sveta gotovo je nestao sa velike scene.

Dvadeset godina posle Reykjavíka, 1992, ponovo je igrao protiv Spaskog, ovog puta u tadašnjoj Jugoslaviji. Taj meč doveo ga je u ozbiljan sukob sa američkim vlastima zbog sankcija koje su tada bile na snazi.

Godinama kasnije, Fišerov život bio je veoma daleko od reflektora iz 1972.

A onda se ponovo pojavio — Island.

Zemlja njegovog najvećeg trijumfa postaje utočište

Fišer je 2004. zadržan u Japanu zbog problema sa američkim pasošem i suočavao se sa mogućnošću deportacije u Sjedinjene Države.

Na Islandu je njegova sudbina izazvala veliku pažnju.

Za mnoge Islanđane Fišer nije bio samo bivši svetski prvak. Bio je čovek čiji je meč 1972. njihovoj zemlji doneo ogromnu međunarodnu pažnju.

U martu 2005. islandski parlament Alþingi odobrio mu je islandsko državljanstvo.

Više od tri decenije nakon što je stigao u Reykjavík da osvoji svet, Fišer se vratio na Island da tu živi.

Krug se polako zatvarao.

Poslednje godine na Islandu

Njegov povratak nije ličio na povratak nekadašnje svetske zvezde.

Fišer je uglavnom vodio povučen život. Nije jurio reflektore koji su ga pratili 1972, niti je pokušavao da ponovo izgradi nekadašnju slavu.

Island mu je postao poslednji dom.

Preminuo je u Reykjavíku 17. januara 2008. godine, u 64. godini života.

Sahranjen je nekoliko dana kasnije na malom groblju kod crkve Laugardælir, nedaleko od Selfossa.

Bez monumentalnog mauzoleja.

Bez ogromnog spomenika.

Samo jednostavan kamen sa imenom čoveka koji je nekada za šahovskom tablom zaustavio svet.

Jedno od najneobičnijih mesta južnog Islanda

Danas se kroz ovaj deo Islanda svakodnevno kreću hiljade putnika.

Nedaleko su neke od najpoznatijih prirodnih atrakcija zemlje. Automobili i autobusi prolaze putevima juga tražeći vodopade, gejzire, vulkane i pejzaže zbog kojih ljudi dolaze na Island sa svih strana sveta.

A malo dalje od glavne turističke buke nalazi se Laugardælir.

Mala crkva.

Groblje.

I Fišerov grob.

U Selfossu postoji i Bobby Fischer Center, posvećen njegovom životu, šahu i istorijskom meču iz 1972. godine.

Ali možda se Fišerova islandska priča najbolje razume upravo ovde, na mestu gde nema velike scenografije.

Od reflektora do tišine

Postoji nešto gotovo filmsko u Fišerovom odnosu sa Islandom.

Kada je prvi put došao 1972, čekale su ga televizijske kamere, novinari iz celog sveta i protivnik iza kojeg je stajala najmoćnija šahovska tradicija tog vremena.

Kada se vratio 2005, bio je mnogo stariji čovek koji je od iste zemlje tražio nešto sasvim drugo.

Ne titulu.

Ne slavu.

Već mesto na kojem može da ostane.

Island mu je pružio i jedno i drugo.

Ovde je ostvario najveću pobedu svog života.

I ovde je, trideset šest godina kasnije, njegova priča završena.

Danas na jednostavnom kamenu na malom islandskom groblju stoji ime:

Robert James Fischer
1943–2008

Teško je zamisliti veći kontrast.

Od Reykjavíka 1972. i sveta koji je pratio svaki njegov potez — do tišine Laugardælira.

Možda upravo zato ovo mesto govori o Bobiju Fišeru više nego bilo kakav veliki spomenik.

Jer Island nije samo zemlja spektakularnih pejzaža.

Ponekad se njegove najbolje priče nalaze na mestima pored kojih biste lako mogli da prođete.

Ako ne znate šta se tu dogodilo.