PARTIZAN — škola koja je postala evropski košarkaški brend
Neki klubovi se pamte po trofejima.
Neki po velikim igračima.
A retki su oni kod kojih jedna generacija decenijama rađa sledeću.
Upravo zato priču o KK Partizan nije dovoljno ispričati kroz tabelu osvojenih prvenstava i pehara. Mnogo zanimljivije pitanje glasi: kako je jedan klub iz Beograda uspevao da iz generacije u generaciju stvara igrače i trenere koji su menjali jugoslovensku, srpsku i evropsku košarku?
Od Kićanovića i Dalipagića, preko Divca, Paspalja, Đorđevića i Danilovića, do Rebrače, Vujoševićevih generacija i Bogdana Bogdanovića, imena su se menjala.
Ideja je opstajala.
To je priča o Partizanovoj školi.
Pre velikih igrača postojao je Profesor
Ako želimo da razumemo zašto je znanje u Partizanu često bilo važnije od novca, moramo se vratiti čoveku kojeg je čitava jugoslovenska košarka jednostavno zvala — Profesor.
Aleksandar Nikolić bio je mnogo više od trenera jednog kluba. Bio je jedan od ljudi koji su postavljali temelje jugoslovenske škole košarke, učitelj generacijama igrača i trenera i čovek čiji je uticaj daleko prevazišao Partizan.
Igrao je za Partizan, kasnije ga trenirao, vodio reprezentaciju Jugoslavije i radio u velikim evropskim klubovima. Ali možda je njegov najveći trag ostao upravo u ljudima kojima je prenosio znanje.
Decenijama kasnije, kada se Partizan bude spremao za najveći uspeh u svojoj istoriji, Profesor će se ponovo pojaviti u ovoj priči.
Uz jednog trenera početnika po imenu Željko Obradović.
Kića i Praja — kada je Partizan počeo da osvaja Evropu
Sedamdesete godine donele su Partizanu dvojicu igrača čija su imena postala deo istorije evropske košarke.
Dragan Kićanović — Kića.
Dražen Dalipagić — Praja.
Za nekoga ko nije odrastao uz jugoslovensku košarku teško je objasniti šta je predstavljao taj tandem. Nisu bili samo zvezde Partizana. Bili su reprezentativci zemlje koja je pripadala samom vrhu svetske košarke.
Dalipagić je sa Jugoslavijom osvojio olimpijsko zlato, svetsko prvenstvo i tri evropska prvenstva, a FIBA ga danas svrstava među najveće igrače svoje ere.
Sa Kićom i Prajom Partizan je počeo da gradi svoj evropski pedigre.
Crno-beli su osvojili Kup Radivoja Koraća 1978, a zatim ga odbranili 1979. godine.
Partizan više nije bio samo klub sa talentovanim igračima.
Postajao je evropsko ime.
Nova generacija dolazi
Osamdesete su donele novu smenu.
Vlade Divac. Žarko Paspalj. Goran Grbović. Ivo Nakić. Aleksandar Đorđević. Predrag Danilović.
A među igračima tog vremena bio je i čovek čija će najveća Partizanova utakmica tek doći — samo što tada više neće nositi dres.
Željko Obradović.
Partizan je 1987. postao prvak Jugoslavije. Sledeće sezone stigao je do evropskog Final Foura i završio treći, a 1989. osvojio je i Kup Jugoslavije i svoj treći Kup Radivoja Koraća.
Zato je važno razumeti jednu stvar.
Istanbul 1992. nije pao sa neba.
Pre njega postojale su decenije rada, evropskih utakmica, velikih igrača i prenošenja znanja.
A onda je došla sezona u kojoj je sve to trebalo da se spoji.
1992 — sezona koja je postala legenda
Partizan nije ušao u sezonu 1991/92. kao favorit Evrope.
Naprotiv.
Ekipa je bila izuzetno mlada.
A trener?
Dotadašnji kapiten ekipe Željko Obradović praktično je izašao iz igračkih patika i seo na klupu.
Uz njega je bio Profesor Aleksandar Nikolić.
U rukovodstvu kluba Dragan Kićanović, a važnu ulogu imao je i Milenko Savović.
Na parketu: Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Ivo Nakić, Nikola Lončar, Željko Rebrača, Zoran Stevanović, Slaviša Koprivica, Mlađan Šilobad, Vlada Dragutinović, Dragiša Šarić i njihovi saigrači. Klupska arhiva upravo tu generaciju beleži kao osvajača domaćeg prvenstva, kupa i evropske titule.
A onda je stigla prepreka kakvu nijedna ekipa ne očekuje na početku sezone.
Zbog međunarodnih sankcija i odluke da jugoslovenski klubovi evropske utakmice kao domaćini igraju van zemlje, Partizan je gotovo čitavu evropsku sezonu bio primoran da igra daleko od Beograda.
Dom je pronašao stotinama kilometara daleko.
U Španiji.
Klupski izvori iz različitih godina okolnosti opisuju i kroz tadašnji rat i kroz sankcije; noviji Partizanov zapis izričito navodi da klub zbog sankcija nije mogao da igra u Beogradu.
Fuenlabrada — dom daleko od kuće
Predgrađe Madrida po imenu Fuenlabrada postalo je jedno od najneobičnijih poglavlja u istoriji evropske košarke.
Partizan je tamo trebalo samo da igra utakmice.
Dogodilo se nešto drugo.
Lokalna publika prihvatila je mladu ekipu iz Beograda kao svoju.
Navijali su za Partizan čak i kada je igrao protiv španskih klubova. Veza je postala toliko snažna da je ostala deo identiteta obe košarkaške sredine decenijama kasnije.
U sezoni u kojoj je Partizan praktično ostao bez domaćeg terena, dobio je drugi dom.
A onda je stigla Bolonja.
Protiv Knorra, današnjeg Virtusa, Partizan je izborio plasman na Final Four.
Odredište:
Istanbul.
Četiri sekunde za istoriju
Polufinale protiv Philipsa iz Milana Partizan je dobio 82:75.
U finalu je čekao Huventud iz Badalone.
16. april 1992.
Dvorana Abdi İpekçi.
Predrag Danilović postigao je 25 poena.
Aleksandar Đorđević 23.
Ali nekoliko poslednjih sekundi pretvorilo je utakmicu u legendu.
Huventud je poveo 70:68.
Partizan je dobio poslednju priliku.
Slaviša Koprivica dodao je loptu Aleksandru Đorđeviću.
Đorđević je krenuo preko terena.
I onda — šut.
Trojka.
71:70.
Partizan je postao prvak Evrope.
Zvanična klupska arhiva potvrđuje rezultat finala 71:70, Đorđevićevih 23 i Danilovićevih 25 poena.
Bio je to najveći uspeh u istoriji kluba i trenutak koji je jednu generaciju zauvek pretvorio u deo evropske košarkaške istorije.
Ali možda je još važnije ono što se dogodilo posle.
Partizan nije prestao da stvara.
Posle Istanbula — neki novi klinci
U timu evropskog prvaka već je bio veoma mladi Željko Rebrača.
U narednim godinama pojaviće se Miroslav Berić, Haris Brkić, Dejan Tomašević, Predrag Drobnjak i nova generacija igrača.
Partizan se 1998. ponovo plasirao na Final Four Evrolige.
Generacija šampiona Evrope odlazi.
Nova dolazi.
Škola nastavlja da radi.
Duško Vujošević — nova velika epoha
Ako je jedna epoha Partizana dokazala koliko daleko može stići mlad tim, period Duška Vujoševića tu filozofiju pretvorio je gotovo u identitet kluba.
Partizan često nije mogao finansijski da se takmiči sa najbogatijim evropskim ekipama.
Zato je morao da proizvodi ono što nije mogao jednostavno da kupi.
Igrače.
Nikola Peković.
Novica Veličković.
Uroš Tripković.
Milenko Tepić.
Jan Vesely.
Vladimir Lučić.
Dragan Milosavljević.
Mladi igrači nisu čekali da postanu zvezde da bi dobili odgovornost.
Odgovornost je bila način da to postanu.
A 2010. Vujoševićev Partizan ponovo je uradio ono što se činilo izuzetno teško.
Vratio se među četiri najbolje ekipe Evrope.
Pariz 2010 — ponovo među najboljima
Put prema Parizu vodio je preko Makabija.
Partizan je četvrtfinalnu seriju dobio 3:1.
Bo McCalebb, Dušan Kecman, Aleks Marić, Jan Vesely, Petar Božić, Aleksandar Rašić, Slavko Vraneš i njihovi saigrači stigli su na Final Four.
Partizan je ponovo stajao uz najveće evropske klubove.
Nije osvojio Evropu kao 1992.
Ali je pokazao nešto možda jednako važno za ovu priču:
model je i dalje postojao.
Bogdan — još jedan dokaz kontinuiteta
Kada se početkom sledeće decenije pojavio Bogdan Bogdanović, Partizan je ponovo imao mladog igrača kojem je trebalo dati prostor, vreme i odgovornost.
Vujošević mu ih je dao.
Bogdanović je u sezoni 2013/14. izrastao u jednog od lidera Partizana i osvojio priznanje EuroLeague Rising Star.
Kasnije je preko Fenerbahčea stigao do NBA lige i postao jedan od najvažnijih reprezentativaca Srbije.
Ali njegova velika evropska afirmacija počela je u crno-belom dresu.
I zato Bogdan nije kraj Partizanove škole.
On je dokaz njenog kontinuiteta.
Partizan nije stvarao samo igrače
Postoji još jedna linija koja prolazi kroz istoriju kluba.
Treneri.
Aleksandar Nikolić.
Željko Obradović.
Duško Vujošević.
Njihove karijere i međusobni odnosi nisu jednostavna linija učitelj–učenik, ali ih povezuje ideja da se košarkaško znanje prenosi.
Profesor Nikolić je 1992. bio uz mladog Obradovića. Sam Obradović kasnije je govorio o podršci koju je te sezone imao od Nikolića, Kićanovića, Savovića i drugih ljudi u klubu.
Obradović će potom izgraditi jednu od najvećih trenerskih karijera evropske košarke.
Vujošević će kroz Partizan razvijati nove generacije.
A mnogo godina kasnije krug će se ponovo zatvoriti.
Željko Obradović vratio se u Partizan.
Partizan i velika škola srpske košarke
Nemoguće je potpuno odvojiti istoriju Partizana od istorije reprezentativne košarke ovih prostora.
Kićanović i Dalipagić.
Divac i Paspalj.
Đorđević i Danilović.
Rebrača.
Berić.
Veličković.
Bogdanović.
I brojni drugi.
Nosili su reprezentativne dresove kroz različite epohe, ali su važan deo košarkaškog obrazovanja ili afirmacije dobili u Partizanu.
Zato priča o ovom klubu nije samo priča o jednom timu iz Beograda.
To je jedno poglavlje mnogo veće priče —
o zemlji u kojoj je košarka postala deo kulture.
Partizan danas — kada Beograd postane košarkaška pozornica
Danas se velike Partizanove evropske večeri igraju u Beogradskoj areni.
Ali broj gledalaca sam po sebi ne može da objasni iskustvo.
Treba čuti dvoranu nekoliko minuta pre početka utakmice.
Videti tribine.
Osetiti trenutak kada čitava Arena reaguje na jednu ukradenu loptu, trojku ili odbranu.
Za gosta koji prvi put dolazi u Beograd, utakmica Partizana zato može biti mnogo više od sportskog događaja.
Može biti susret sa jednim delom identiteta grada.
Od Profesora do Arene
I tu se vraćamo na početak.
Partizan nije postao evropski košarkaški brend zbog samo jedne trojke u Istanbulu.
Niti zbog jednog trenera.
Niti zbog jedne generacije.
Profesor Aleksandar Nikolić.
Kića i Praja.
Divac i Paspalj.
Đorđević i Danilović.
Obradović.
Rebrača, Berić i Brkić.
Vujošević i njegove generacije.
Bogdan Bogdanović.
I oni koji tek dolaze.
Trofeji su ostali u vitrinama.
Igrači su odlazili.
Treneri su se menjali.
Ali već decenijama jedna generacija ostavlja nešto sledećoj.
Možda je upravo to najveći Partizanov trofej.
Ljudi se menjaju. Ideja ostaje.
Doživite Beograd i Srbiju
Za putnika koji želi da razume Srbiju, znamenitosti su samo početak.
Treba probati njenu hranu.
Čuti muziku.
Upoznati ljude.
Otići dalje od centra Beograda.
A ako se putovanje poklopi sa velikom košarkaškom večeri — treba osetiti i grad kada igra Partizan.
Jer neke stvari o Srbiji možete objasniti.
Neke morate doživeti.